Марадик

Марадик је смештен 10 км западно од Инђије. У селу које на специфичан начин посетиоцима пружа прилику да упознају традицију овог дела Срема, живи тек нешто више од 2000 становника.

Марадик је од Београда удаљен 53 км, а од Новог Сада 30 км. То је типично сеоско насеље панонског типа, саграђено на лесној заравни.

Ово насеље је први пут је забележено 1498. године у крушевачком поменику. Старост насеља потврђују бројна археолошка налазишта из млађег каменог, бакарног и бронзаног доба. Приликом археолошких ископавања 1985. године откривени су остаци римског села из И и ИИИ века. Кроз читаву историју се јављају миграције становништва проузроковане најчешће избијањем ратова. Велики број житеља из Србије се досељава 1788. године. Нова досељавања су забележена од 1880 до 1890. године. Ово насељавање је настало усред интезивирања пољопривреде и колонизације Немаца и Мађара. Гроф Марко Пејачевић је населио велики број Мађара као добрих земљорадника.

Данас је ово мало сремско село мултиетничка средина чије су две највеће етничке групе Срби и Мађари, а за њима следе Хрвати и Словаци. Већина становника (чак 80%) се бави пољопривредом, углавном воћарством и виноградарством.

Посебан куриозитет овог малог насеља је тај што се у њему налазе три цркве: православни храм посвећен Светом Сави, реформаторска (калвинска) и римокатоличка црква посвећена Светој Ани. Црква св. Саве представља једну од најзначајнијих грађевина села. На њеном месту у првој половини XВИИИ века постојала је дрвена црква покривена трском. Данашња црква подигнута је у барокном стилу 1776. године.

Према неким информацијама, иконостас цркве је осликао Теодор Илић Чешљар, један од најпознатијих сликара српског барока. Међутим, Завод за заштиту споменика културе Србије у свом издању „Споменичко наслеђе Србије“ из 1998. пише да је иконе израдио Јаков Орфелин, познати карловачки сликар, који је посао окончао 1776, судећи према запису на икони Васкрсења. Западноевропска барокна схватања до тада су била присутна једино у српској графици, а Јаков Орфелин је први сликар који је у домаћу средину пренео сазнања стечена на Бечкој академији. На архијерејском престолу налази се икона Христа, а неколико покретних икона и слика приписују се Теодору Крачуну, другом значајном представнику српског барока бечке провенијенције.

Како је насеље смештено на обронцима Фрушке горе, у његовој непосредној близини налази се неколико фрушкогорских манастира (Крушедол, Велика Ремета, Гргетег...) па туристи посету Марадику могу употпунити обиласком овог дела „српске Свете горе“.

„Марадичка јесен“ је манифестација која се одржава сваког септембра. На њој се посетиоцима представљају музика, традиција, обичаји и производи домаће радиности локалног становништва (мед, вино, колачи, млечне прерађевине).

Од других туристичких понуда које Марадик нуди својим посетиоцима, свакако је занимљива и етно кућа, аутентична војвођанска грађевина стара око 150 година. Етно кућа је адаптирана за туристичку посету како би се туристима, али и локалном становништву, пружила прилика да сазнају нешто више о традицији, култури, обичајима и начину живота становништва овог простора. Кућа је грађена од набоја и има све просторије које су биле потребне једном домаћинству (собе, кухињу, подрум са лагумом, качару, шпајз, штале и друге помоћне објекте). У свим просторијама и окућници налазе се аутентични експонати стари између 50 и 200 година.

У предњем делу дворишта могу се видети стара сеоска кола, саонице, плуг, шпартач, дрљача, ваљак и сл. У задњем делу дворишта засађене су воћке које су најраспрострањеније на падинама Фрушке горе. У оквиру етно куће постоје сувенирница и мини еко-пијаца где се могу купити производи које припремају мештани (домаћи мед, вина и ракије, сезонско воће, домаћи сокови, пекмези, џжемови…). У дворишту куће налази се и ресторан у оквиру којег  посетиоци могу да пробају аутентична сремачка јела и посластице (сремачки колачи, крофне, штрудле, кифлице), затим сремачки фруштук где се служе домаћи производи из села и домаћа јела попут гулаша и паприкаша који се спремају на традиционалан начин.