Вести

Звонко Богдан песмом рекао колико Инђинчане воли


naslovJedneVesti
20.01.2007

У скоро трочасовном концерту, у Културном центру у Инђији, доајен староградске музике и чувар народне традиције Звонко Богдан, по други пут је у петак инђијску публику с лакоћом повео времепловом на путовање кроз многе градове, историјске и обичајне догађаје, али и кафане. Стари шармер се Инђинчанима најпре обратио стиховима Петефија Шандора „Ако си ти пупољак од руже што бескрајно шири мирис свој" и обећао да ће употребити сво своје умеће да исприча причу из времена, која се поновити неће.
- Имате дивну позоришну салу, којом се могу похвалити највећи војвођански градови и због тога ћу и сам направити малу позоришну представу. Поезија је дар многих богова, баш као и музика, а песници и лепота њихових стихова спасиће свет. Тако је „пјесник" Владимир Николић у срцу Славоније написао предивну „На те мислим", а чура Јакшић из Српске Црње „Јеси л' чула душо да поноћ уздише" и мени су најлепше, а ја ћу их вама музиком даривати - измамио је Звонко својом беседом аплаузе и уз лагане ноте наставио да заводи Сремце. Подсетио је и на највећег рапсода војвођанске равнице Јована Јовановића Змаја и његову песму „Тијо ноћи, моје злато спава".
Пре 150 година у Мостару, Алекса Шантић је написао „Емину", а Инђинчани су у такту музике пробехарали Босном. Тако су сазнали и да је немачки писац Хајне, приликом боравка у Босни написао дивну песму „Код Шадрвана, шетала се сваког дана султанова кћи једина", а у тој шетњи је запазила „момче младо" и на њено питање „одакле си'" добила је одговор „из племена Азра, што за љубав главу губе и умиру када љубе". Песма и преведена, а њени мотиви употребљени су и у староградској и поп музици. На сцени инђијске позорнице, Богдан је песмом „испричао" како је песник и приповедач Иван Козарац из Винковаца, који је живео само 24 године, „миловао гараве и плаве", затим је на музику румунске народне игре „објаснио" да „кад би људи мој живот знали, сви би редом ловци постали". Наравно, рођени Сомборчанин, није могао да изостави песме „за сва времена" како је рекао и да каже шта све има „У том Сомбору".
- А пре 60 или 70 година, кроз високе дрвореде тога града и улице којима су се кретали само покоји фијакер и пешак лењи, док су пенџери били широм отворени, из кафане „Слон", која постоји и данас на 300 метара од наше куће, враћао се отац из бирцуза са тамбуаршима и тад сам први пут чуо песму, коју сам забележио на свој магнетофон, а која се свима допала, само се мојој мами тад дизала коса на глави. Она беше „Целе ноћи ладовина, моје злато спава".
Притом, маестро са севера Бачке, оркестру Радио Новог Сада, давао је посебан ритам познатим „јоој" и „ајд' сад мајстори" подсећајући их „да се сутра не ради" и да „само газе", па ј еу таквом штимунгу и атмосфери и уследио сплет чувених песама „да зна зора", „та твоја сукња плава", „моја мала нема мане" и тако даље. А онда кабаретски шлагер, који је стигао из Будимпеште - „Јесен стиже, Дуњо моја".
Велики мајстор старе и градске и народне музике, сетио се и руских емиграната, који су у Србији певали свој „Вечерњи звон". За све ученике да знају кад је живео и ко је био, али и када је себи одузео живот, Звонко Богдан је испричао публици и тужну причу о Јесењину. У ноћи између 27. и 28. децембра 1925. године, Јесењин је оставио стихове „Довиђења друже, довиђења, сваки корак прати нова патња". Али то није била најава краја концерта. Из Русије су се Инђинчани песмом отиснули до Мађарске и до Нјујорка, одакле је чувени романописац Лајош Зилахи поручивао својој мајци „о свему ми пиши, само о њој немој". Кад су већ сви заједно у Мађарској, на ред је дошао и сплет песама из Будимпеште „Озосип", из Сегедина „Естикете", а онда мало код Словака „Танцуј, танцуј"... па, опет о љубави, како то мушко око види заљубљену жену и „ко се сања" и „никад не додирне". Више ниједна песма, ниједно извођење, није могло да се заустави без аплауза, заједничких тактова, пуцекетања прстима, а емоције су толико испуниле салу да је и публици и оркестру и Звонку Богдану било тешко да се растану.
Све што је лепо има крај, познато је још одавно, а након два сата, дошло је време да се заврши концерт и да се свирци опросте песмом „ваља поћи, свирци моји, и ноћ има крај / убиће ме њене очи / ал' дан се буди / будите је, нек' ми суди, кажу зором грешни људи одлазе у рај". Међутим, на опште задовољство, направљен је преседан и концерт продужен, тако да је безмало трајао три сата, а Звонко је поручио: „Следећи пут ћу довести телевизију да само вас снимају, каква сте публика пуна енергије. Изгледа да сте још од Нове године у доброј кондицији". И заиста, нико није дланова жалио!

За све ћерке, које су отишле
У време бомбардовања 1999. године, моја ћерка ми је рекла да више не жели да живи у Србији и онда сам је гледао дуго, желећи да је што дуже задржим у сећању, и тада сам написао песму њој и свим ћеркама, које су отишле и које више не живе с нама, а гласи „Прошле су многе љубави, прошли су многи животи/ и ово наше пролази, а ваше долази/... и после свега остаће писма, коју ће пивати сви/ и нико никад сазнати неће да си у писми ти/ и само ти, једино ти - моја љубави". -певао је Звонко Богдан. А онда су сузе свима потекле, па и тужном оцу.

Горадана Умичевић, ДНЕВНИК





ПРЕТРАГА ВЕСТИ
Текст:
Датум: