На трибини у Позоришном клубу „Зелено звоно‿ у Зрењанину, одржаној синоћ поводом седам година од петооктобарских промена у нашој земљи, на тему, коју је питањем: "Ко је разбио огледало?" задао домаћин и организатор скупа Бранислав Грубачки Гута, оснивач Грађанског покрета "Нови оптимизам", говорили су гости трибуне: председник Општине Инђија, покрајински посланик и саветник за директне инвестиције у Влади Србије Горан Јешић, потпредседница Г17 плус Ивана Дулић-Марковић, бивши премијер Србије Зоран Живковић и доцент на Факултету политичких наука у Београду др Душан Павловић.
Уводећи учеснике у тему, модератор трибине - новинар „Дневника" и уредник „Кикиндских" Жељко Бодрожић, подсетио је на петооктобарске догађаје, уз питање где су се тада затекли и шта за њих значи тај историјски датум? Свој рејтинг међу бирачима, Слободан Милошевић и поред "победе" на Косову, која му није била довољна да очува власт, одважио се ипак да провери, и то у ванредном термину 24. септембра 2000. године. А баш они су окончали у Србији његову деценијску владавину, који се није повукао због изборних резултата, већ под притиском грађана који су данима протестовали бранећи изборну вољу. Као што је на митинзима крајем осамдесетих устоличен за новог вожда, тако је и отишао, тек пошто је то тражило готово милион људи на демонстрацијама у Београду 5. октобра 2000. године. Пошто је Савезна изборна комисија одлучила да се ипак организује други изборни круг, широм Србије кренули су протести који су кулминирали 5. октобра у Београду, доласком колона аутомобила, аутобуса и камиона који су претходно рушили пред собом постављене полицијске барикаде. Демонстрације су предводиле странке ДОС-а и Народни покрет "Отпор", а најснажнији ударац режиму задали су радници Рударског басена "Колубара" који су истрајали у штрајку упркос свакодневним претњама.
Осећања су ми подељена кад је реч о 5. октобру. Мислим да је то велики датум у историји Србије, али резултати тог догађаја умногоме су измењени и девастирани за последње четири године. Заправо још прва влада Војислава Коштунице је променила ток оног што су били циљеви и идеје 5. октобра. Ипак, тај датум сигурно има историјски значај, јер представља велику промену за Србију. Али пут оних који су водили 5. октобар и ових који данас владају није исти, јер се данашња Србија креће ка неком неодређеном циљу - рекао је Зоран Живковић и додао да још нема праве антрополошке, историјско - феноменолошке студије о петооктобарским догађајима, као ни о Осмој седници, две деценије раније. - Најгоре је то, што смо се одмах суочили с контрареволуцијом, која траје и данас.
Јешић је својим суграђанима покушавао да објасни и приближи лик и дело Војислава Коштунице, Ивна Дулић - Марковић, која је у то време живела у Чачку, запутила се у групама аутобусима ка Београду, па у шаљивом тону додаје "да је то скупо коштало", док је Душан Павловић, револуцију пратио у Будимпешти преко ЦНН -а. Неспорно је да је након 2000. године много тога учињено у погледу демократизације друштва, па и привредних реформи. Међутим, ти помаци су далеко испод и очекивања овог друштва, али и његових реалних могућности. Преломни тренутак у том погледу за Србију, како је истакао Живковић, био је атентат на премијера Зорана чинђића, након чега долази до успоравања процеса реформи, али и до постепеног оживљавања идеја и кадрова из Милошевићевог режима. Тако су избори данас, као и много шта друго, постали ствар "политичких преговарања и договарања", или, пак, неких нових "нултих" и других принципа - а не закона.
Милошевићев Устав је коначан промењен, али је и то, подсећа Јешић, учињено на недемократски начин. Ваљда због тога, и они који су га донели без много "гриже савести" крше уставне норме које су сами креирали. Зато актуелна власт делује идеолошки ближе режиму деведесетих него оном установљеном непосредно након петооктобарских промена, иако су водеће странке исте. Иако се сматрало да су фер и демократски избори једна од основних тековина петооктобарске "револуције" - седам година касније прилично је дискутабилан однос актуелне власти према овом основном демократском принципу. Тако данашња власт у Србији, коју чине готово исте странке које су извеле петооктобарске промене, покушава на све начине, наводно опет због Косова, да изврда и редовни термин за изборе - председничке, локалне и покрајинске. Зато се може рећи да је на данашњи дан пре седам година окончана владавина Слободана Милошевића, али нису поражене идеје на којим се тај систем заснивао.
Учесници су нагласили да Србија није демократско друштво ако се у њој месецима води расправа да ли ћемо да поштујемо законе и Устав, а све под плаштом опстанка државе. У демократским државама нема расправе о спровођењу закона, и зато код нас влада, какоје рекао бивши премијер Србије Зоран Живковић, демократура или карикатура државе, оценивши при том да је на челу државе недемократска власт са премијером Коштуницом (који више не сме да нас погледа у очи) највећим кривцем што се 2000. године догодио и 6. октобар, одговарајући на тај начин на питање назива трибине "Ко је разбио огледало?"
Приметивши да је нестала огромна политичка енергија, Душан Павловић је рекао да је режим демократски, али са крхким, нестабилним институцијама система које у сваком тренутку могу да постану недемократске. За последњих седам година и странке демократског блока су се "прилагодиле" затеченом систему. То не значи да су одустали од суштинских реформи, али их обављају на компромисни начин и тако су успорили процес реформи у Србији. Водеће странке демократског блока су значајно у међувремену промениле политичке идеје, што важи за ДС и ДСС, па се показало да се 5. октобра није радило само о једном човеку, већ о систему Слободана Милошевића, који је ипак наџивео његов режим. Тако су, нажалост, и идеје тог режима наставиле да живе и после 2000. године.
А посебан хендикеп је што данас чак ни нема опозиције каква је постојала деведесетих, нема јавног мњења и јаких институција, па зато Србија и не може да направи корак напред, већ само тапка у месту, заробљена тим погубним идејама из прошлости. Такође, држава, како је приметио Јешић, нема одговор на питање које тишти 90 одсто грађана Србије, а њих занима како ће и када боље да живе. С друге стране, о данашњој демократији, управо говори и одлагање седнице Привременог већа у Зрењанину 5. октобра 2007, на којој је требало да се расправља и о истицању покрајинских знамења на општинском здању, јер је тако наложено из Београда. Због тога је председница Покрајинског одбора Г17плус Ивана Дулић-Марковић, донела на трибину у "Зеленом звону" војвођанску заставу из бурних петооктобарских догађања.
Она је подсетила на некадашње активности Отпора, пре и после 5. октобра, који је након револуције посматрао и једини оштро критиковао тадашњу владајућу политичку елиту, а данас ту улогу, по њеним речима, још једино у Србији остварују "Зелено звоно" и "Пешчаник", који "жуљају као каменчићи у ципели" организовањем трибина и говорењем и указивањем, а не ћутањем о негативним појавама у друштву. Да је народу потребан такав глас, довољно је посведочила посећеност јединог Позоришног клуба у Зрењанину, који је био препун сва три сата колико је и трајала трибина уз активну интеракцију посетилаца. Мада не у свему истомишљеници, учесници скупа су се сложили да ће наредни избори, бити најозбиљнија провера политичке зрелости грађана Србије, будући да ће се на њима изјашњавати о партијама на власти од којих већина није испунила ни 95 одсто предизборних обећања. Као младо демократско друштво морамо да градимо институције, јачамо привреду и економију на тржишним принципима и стврамо услове за велики број нових радних места, јер је то управо и оно што грађане Србије највише интересује.
Гордана Умичевић, новинар